Slobodanka Rakić-Šefer, akademski slikar. Vrh umetnosti. Večiti romantik. Zaljubljenik sanjalačkog puta. Rasuta po svim kontinentima. I takva, sa svetskim oreolom, pristala je da stane pred auditorijum đaka. Došla je u Matematički institut SANU ubundana do guše, i ogrnuta mačvanskim šalom jarkih boja, silno verujući da će se i među tom mlađarijom naći neko ko će sutra krenuti u istraživanje nekog drugog, maštarskog sveta kome i ona pripada još od 70. godina prošlog veka.
A dečja pitanja su sama izranjala, kao bulke s proleća.
Piatanje iz Štutgarta je glasilo: Kojom bojom biste istakli Dan primirja u Prvom svetskom ratu?
- Rakić-Šefer: Bilo je puno krvi, zato ne bih koristila crvenu već plavu boju, ili belu. Jer, bela i žuta su boje svetslosti, i onda bi dala prednost budućnosti. Dakle, ipak, bela ili žuta. Budućnost, nada… a to su i boje pravoslavlja.
Dok je Slobodanka još učila da hoda u rodnom Duvaništu u Mačvi, Akademiju primenjenih umestnosti u Beogradu pohađao je Hilmija Ćatović. Njegova dela, posebno ona iz Zelenog perioda, izdigla su ga u vrh jugoslovenskog slikarstva. Danas njegova platna krase zidove stranih i naših muzeja i galerija, preduzeća i privatnih domova, škola i, posebno, Državnog univerziteta u Novom Pazaru, gde studente, umesto pokojnog Himlije, slikarstvu podučava njegov sin Ervin. Zato smo s nestrpljenjem očekivali pitanje za Slobodanku Rakić-Šefer od đaka novopazarske osnovne škole „Bratstvo“, a ono je bilo kratko i najteže za svakog autora: Koje delo vam je omiljeno?
- Rakić-Šefer: Ja sam prošla kroz mnogo ciklusa – Bele slike, zanimljive, radila sam ih petnaest godina; onda – Pčele, i njih sam mnogo volela, jer se retko rade, niko ih nije radio; potom sam išla na neke sinteze i citate iz istorije umetnosti; veoma zanimljive bile su mi Stolice, jer sam ih izdigla na nivo sudbine pojedinaca, naroda…; posle su došli Paunovi, rajske ptice. Nisam verovala da ću se godinama zadržati na njima, ali ih ljudi neprestano traže, odasvud – od Bliskog istoka, preko prostora bivše Jugoslavije, do Zapada. Ljudi ih mnogo vole, i s raširenim krilima, i u paru, i u grupi. Njih sam najviše razradila; U poslednje vreme, radim Grođže. Sve u svemu, svaki ciklus mi je drag, svaki se odnosi na ljudske sudbine, na stvarnost.
Nekada davno, Šabac je imao slikarku Maru Lukić Jelesić. Pohađala je Srpsku slikarsku školu Rista i Bete Vukanović, gde joj je crtanje predavala Nadežda Petrović, možda i najveća srpska slikarka svih vremena. Mara je govorila da su Mačve bogomdani umetnici, da se među njima kriju slikari većeg dara od njenog. Tek kad su se pojavili Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, Dragan Martinović Martin i Slobodanka Rakić Šefer, videlo se koliko je Mara Lukić Jelesić bila dalekovida. Jer, pomenuta trojka je začas dosegla svetske visine.
Njihova zemljakinja, prof. Jelena Jovanović, danas rukovodi Srpskom dopunskom školom sa severu Italije. I silno se obradovala što će joj đaci učestvuju u online razgovoru sa g-đom Rakić-Šefer. Zato ni pitanje nije bilo iznenađenje: Koliko je vaše mačvansko poreklo utaicalo na vaša dela?
- Rakić-Šefer: Nema ni jednog umetnika, ni jednog stvaraoca koji se ne vezuje za detinjstvo. Što bi rekla velika pesnikinja Vesna Parun, „Sve su kriva djetinjstva naša“. I, zaista, to je tako. Sve što sam ponela iz Mačve, iz Pocerine, iz obilazaka manastira – Radovašnica, Čokešina, Petkovica, zatim dečje igre u Mačvi, pa prela i posela, kićenje neveste, naši pisci… sve je to i danas utkano u meni, to je moje detinjstvo. Zato i mislim da deci treba da pružimo što više radosti u detinjstvu, da bi što više toga doživeli i upili, kako bi im jednoga dana u bilo kom poslu to detinjstvo predstavljalo ozarenje, svetlost koja će ih neprestano obasjavati.
S početka ovog milenijuma, Gradska kuća u Zaječaru je bila obična memljiva rupčaga, s fasadom koja se ljuštila kao paprika posle pečenja. A onda je u nju zakoračio gradonačelnik Boško Ničić, s vizijom svekolikog napretka. Zaječar je poprimio drugačiju, lepšu dimenziju, a Gradska kuća je danas ponos svih žitelja. I unutrašnjost je ukrašena delima najpoznatijih slikara Timočke krajine, ali i slikama velikana Radislava Raše Trkulje i Miloša Šobajića. Ta stalna postavka dostupna je i đacima svih zaječarskih škola, i osmogodišnjoj „Ljubica Radosavljević Nada“. Učenici te škole stigli su na susret sa Slobodankom Rakić-Šefer razdragano, željni da saznaju ime njenog omiljenog slikara.
- Rakić-Šefer: Leonardo, pa Van Gog i onda Šagal. Od 15. do 20. veka njih trojica su bili najbliži životu, najraspevaniji i najradosniji. Zašto Leonardo zauzima prvo mesto? Zato što je toliko jednostavan, uvek je davao savete i govorio slikaru – „Budi sam, šetaj po poljima, gledaj čašicu sveta, gledaj bumbara, gledaj pčelicu, gledaj stari zid, gledaj prašinu po putevima… i videćeš koliko u svemu tome ima lepote.“
Van Gog mi je drag zato što se i on vezivao za život, i za voćnjake, i moja umetnost puno liči na njegovu.
Šagalovo i moje detinjstvo su toliko slična da me je on inspirisao da napišem knjigu Ispod streje dedine kolibe, gde govorim o prvim danima provedenim u Mačvi, što sliči njegovom ranom detinjstvu u Vitbesku.
Naravno, i naši slikari su mi mnogo dragi. Recimo, Nadežda Petrović, pa Milena Pavlović Barili, onda Milan Kesić, Milić od Mačve, Ljubica-Cuca Sokić, Mladen Sibinović…
Na samom početku poslednje decenije 19. veka, čuveni slovenački slikar rođen u Austrougarskoj, Anton Ažbe otvorio je Umetničku školu u Minhenu. Nju su pohađale Beta Vukanović, Nadežda Petrović i brojni, kasnije poznati slikari. I pored toga, i pored toga što je Minhen kulturni toranja Evrope, iz Srpske dopunske škole nije bilo pitanja za Slobodanku Rakić-Šefer već samo iskazana želja da se sretnu u Beogradu. Pitanje je prepusteno partnerskoj školi iz Subotice, đacima-osnovcima iz „Jovana Mikića“: Nas, uz zadovoljstvo zbog ovog upoznavanja, interesuje kako ste se opredelili za osobeni, koloristički i lako prepoznatljiv stil?
- Rakić-Šefer: Tako lepo govore i likovni kritičari, i to je ono što me bodri u radu, ta originalnost. Bez nje, zaista, nema svrhe baviti se umetnošću. Jer, ako nemate šta da kažete, besmisleno je uzimati nešto što je već obrađeno. Ja se uvek trudim da iznađem nešto novo, i novo, i stalno u sebi pronalazim maštu, i maštu. Kad se stalno radi, ideje same naviru.
Vama hoću još nešto da poverim. Mnogo volim Suboticu, dva puta sam izlagala. Prvi put 1992. godine u Galeriji Likovni susreti, gde sam prikazala Bele slike. One su se uklopile u ambijent Galerije, s divnom fasadom Palate Rajhl, s njenim lusterima… uveče, kad je sve bilo osvetljeno, zablistalo je, zabelilo se kao i moje slike u njoj. I ja sam prosto bila zaslepljena od te lepote. Druga izložba je bila 2010. u Srpskom kulturnom centru pod nazivom Cvetna nedelja. I ona je bila izuzetno posećena, i zato vam hvala što negujete i volite slikarstvo, i uopšte umetnost. Nadam se da ću opet izlagati u vašem lepom i voljenom gradu.
U Beogradu, na raskršću ulica Vuka Karadžića i Kneza Mihaila, nalazi se Galerija ULUS-a. U njoj izlažu samo slikari najvišeg ranga. Pre osam godina, pred najprobirljiviju publiku izašla je i Slobodanka Rakić-Šefer. Izložba pod nazivom Nisam vila da zbijam oblake, izazvala je najpozitivnije kritike, i kod moderatora ovog online razgovor sa đacima diljem Evrope. Sada, dok je posmatrao slikarku koja sedi tu naspram njega, tu na trećem spratu Matematičkog instituta SANU, takođe na raskršću već pomenutih ulica, u njemu se javilo sećanje na sliku sa te izložbe – Gospodjica u Petrovom konaku.
Koliko je samo sličnosti između autorke i Gospođice, koliko ih samo spaja veselosti i ljubavi, živost i život. Sada, pak, Slobodankine oči su iskričave dok čeka novo pitanje, iz nje izbija ona mačvanska nestrpljivost? I tek kad su se sa zvučnika začule reči učenice iz OŠ “Branislav Nušić”, ona se opustila i s osmehom dočekala i prvu i poslednju reč. – Napisali ste dve knjige. U jednoj govorite o vašim profesorima. Da li ste tada znali da ćete pisati knjigu i spomenuti baš te osobe?
- Rakić-Šefer: Au, baš zanimljivo pitanje. Zaista se nisam nadala da ću sresti tako velika imena, ali desilo se to božijom pomoći. Želela sam da upišem Likovnu akademiju u Beogradu. Zbog toga sam jednog dana tamo i otišla noseći svoje radove. Očekivala sam da će ih neko od profesora-akademika pogledati. Mislila sam na Nedeljka Gvozdenovića i Ljubicu Cucu Sokić. Kad sam stigla, naletim pravo na Cucu. Primi me u Biblioteci, gleda radove, komentariše, gotovo jedan sat. Tako smo se upoznale, i odmah se zbližile. Otad, svaka dva meseca punila sam blokove crtajući sve i svašta, sve različitim tehnikama, a onda nosila profesorki Cuci u Beograd. Ona je vršila korekturu, savetovala me, itd. Zahvaljući svemu tome, upisala sam Likovnu akademiju. Kasnije smo Cuca Sokić i ja postale velike prijateljice.
Pre nje, upoznala sam Miću Popovića, mog zemljaka iz susedne Loznice. Kad god je iz Beograda putovao u rodni grad, svraćao je do mene u Šabac ili moje rodno selo Duvanište. S njim sam se družila dvadeset i nešto godina.
Takođe, i Milića od Mačve sam poznavala, još od detinjstva, petog-šestog razreda osnovne škole. Posle sam upoznala i Olju Ivanjicki… Igrom slučaja, eto, sve se namestilo da su mi na studijama predavali tada vodeći slikari Jugoslavije. Oni su nas učili i da slikamo, i da budemo časni i pošteni ljudi.
Negde s kraja 70. godina prošlog veka, Slobodanka Rakić je imala izložbu u Novoj Varoši. Ceo grad se sjatio, a slike su rasprodate za tili čas. Iz susednog Priboja rodom je profesorka Tatjana Filipović. I ona voli umetnost, i tu ljubav prenosi na svoje đake. Susret sa šabačkom slikarkom odavno nastanjenom u Beogradu, iskoristili su za pitanje: Da li ste dobro crtali kao mali?
- Rakić-Šefer: Moja učiteljica je govorila da sam talentovana za sve osim za crtanja. Tako da sam ja u prvom razredu imala dvojku iz crtanja. Učiteljica je mojoj majci to obrazložila rečima da tako netalentovano dete nije videla. Već u trećem razredu, kad je ona otišla u penziju, drugi učitelj je rekao mojim roditeljima –„Pa, ona zna samo da crta, i ništa drugo“. U petom razredu, profesor likovnog je rekao da je moj dar izuzetan… Sličnu sudbinu imao je i Šagal, jedan od najvećih svetskih slikara. I njega su u početku osporavali, govorili su da nije darovit.
Zapadnobački okrug proslavili su slikari Milan Konjović i Sava Stojkov. S njima se diče i osnovci „Branka Radičevića“ iz Stapara. Oni su pitali S. Rakić-Šefer – kako je nastano ciklus Stolice?
- Rakić-Šefer: Stolice su nastale 2.000. godine, kada su počele promene u ovoj zemlji, do smene vlasti. Slučajno, iznenada sam se setila –gle, stolice su koristili svi slikari, ali kao praktični čin i ništa više. Međutim, ja sam tada shvatila da po vrsti stolice, kao po rukopisu, možete da prepoznate o kom se čoveku radi. Znači, kod mene je stolica zamena za ličnost. Takođe, preko stolice možete da opišete i mnoge događaje i pojave. Zato imam muzičarske stolice, političarske, hedonističke, saborne, itd. Stolicama sam objasnila i neke razgovore, pregovore, dogovore, stavljajući ih s ornamentikom u kontekst mnogih previranja, na primer na Bliskom istoku, ili Makedoniji…
Kada se kaže Pariz, misli se i na slikare. Monmartr je centar umetničkog života, još od druge polovine 19. veka. Tamo su boravili i učili i naši veliki slikari. Oni se pominju i u Srpskoj dopunskoj školi koju predvodi prof. Blaženka Trivunčić: Gledamo, iza vas je platno, paun. Koja je njegova simbolika, šta vas je opredelilo da ih slikate?
- Rakić-Šefer: Kad sam počela da slikam paunove, mislila sam da to niko ne može da uradi, jer paun izmiče slikarskoj estetici, jer je bog tu sve uradio da mi slikari nemamo posla. Međutim, kad sam prelistala Istoriju umetnosti, i kad sam videla da paun datira od Hrista, onda sam i sama pokušala da shvatim da je njegova simbolika mnogo jača, da je on slika radosti i moći.