OBRAZOVNI KRUG / SUSRETANJA: RVAČ DAVOR ŠTEFANEK, OLIMPIJSKI ŠAMPION

OBRAZOVNI KRUG / SUSRETANJA: RVAČ DAVOR ŠTEFANEK, OLIMPIJSKI ŠAMPION

Gost – sportski velikan, rvač Davor Štefanek. Svetski i olimpijski šampion, zaslužni sportista Srbije. Nosilac nacionalnog priznanja. Aktuelni predsednik Sportskog saveza Srbije, najveće nevladine sportske organizacije na Balkanu.

Iako na pripremama u Senti, ni časa se nije kolebao da učestvuje u video konferenciji sa Srpskim dopunskim školama u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, kao i sa njihovim partnerskim školama u Srbiji iz Beograda, Subotice, Sombora/Stapara, Zaječara i Novog Pazara.

“Naravno da se nisam kolebao. Moja, i vizija mojih saradnika u Sportskom savezu Srbije, i jeste da podržavamo decu, da provode više vremena na sportskim terenima, ali i družeči se i razvijajući prijateljstva i znanja i kroz ovakve projekte”, istakao je g. Štefanek već na početku druženja s osnovcima i njihovim profesorima.

Prvo pitanje stiglo je iz Štutgarta, od đaka Srpske dopunske škole za koju je zadužena prof. Tatjana Popović, koordinator za pokrajinu  Baden-Virtemberg:  Da li ste se nekada potukli u školi?

1. Štefanek: Ha-ha-ha. Jesam, naravno, kao i sva deca. Kad bih rekao da nisam, lagao bih. Pravio sam neke probleme, ali sam brzo uvideo da to nije primereno i snagu sam usmerio na strunjaču, tj. u rvački sport.

A, kad ste počeli s rvanjem, i da li ono boli? – bilo je novo, sasvim neobično pitanje naših Štutgaraca.

1. Štefanek: Od malih nogu sam u rvačkom sportu. Najviše boli kad izgubiš meč. A ostalo smo naučili, naučili na te padove. Tako da sada mogu da kažem da je to jedan od najbezbolnijih borilačkih sportova. U rvanju nema udaraca, mada se dešava da zaluta neki slučajni. Po meni, rukomet i fudbal su neuporedivo grublji od rvanja. Mi znamo šta se ne sme, i toga se pridržavamo.

Prof. Seniha Međedović predaje nemački jezik u OŠ “Bratstvo” u Novom Pazaru. Ta škola je potpuno renovirana sredstvima lokalne samouprave i Ministarstva prosvete i danas s punim pravom nosi epitet jedne od najlepših u Srbiji. “Ona je naš ponos. Zato se i radujemo učešću u ovom projektu. Izabrali smo najbolje učenike, da se druže sa vršnjacima iz Štutgarta, ali i da razvijaju jezičke, kulturne i sve druge kopetencije”, kaže direktor Dejan Kulunđić. Njegovi i đaci prof. Međedović, imali su kratko pitanje za Davora Štefaneka: Kakvi su vam dalji planovi, a koji meč najdraži?

1. Štefanek: Napunio sam 35 godina. Pripremam se u Senti za Svetski kup, krajem godine u Beogradu. Kako sada razmišljam, to će mi biti poslednje takmičenje u karijeri. Želim da svoje mesto na Olimpijskim igrama u Tokiju ustupim prijetelju, Mati Nemešu.

Bilo je mnogo velikih mečeva. Najveći je svakako onaj u finalu Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, kada  sam pobedio Jermenina. Tom pobedom ispunio sam dečački san, u 31. godini.

Našu dopunsku školu na severu Italije predvodi Šapčanka Jelena Jovanović. Stigla je u tu lepu zemlju prošle godine, puna planova. Pandemija je i nju i njene učenike sasvim okovala. Ali, ne predaju se. Zato ih je obradovao susret sa Davorom Štefanekom, koga su pitali: Zašto ste izabrali rvanje i da li ste imali ozbiljniju povredu?

2008. Štefanek: Svi moji su bili rvači – deda, stric, ujak, brat, tako da sam ja samo nastavio taj familijarni niz. Rvanje mi je od malena ušlo u krv, i nijedan drugi sport nisam želeo, mada sam kao mali znao da igram fudbal. Rvanje je oduvek bio moj sport. A što se povreda tiče, imao sam dve – zadnju ložu pred Olimpijske igre 2008. i operaciju meniskusa. Dakle, ništa ozbiljnije. Bog me je čuvao.

Zaječar je u ovom projektu sa tri jezika: francuskim, koji se sprovodi u OŠ “Đura Jakšić” pod dirigentskom palicom direktora Saše Vojnovića i prof. francuskog Dragane Todorović, rumunskim, u OŠ “Đorđe Simonović” – Podgorac blagodareći direktoru Srđanu Radivojeviću i prof. Uni Vasiljević, i italijanskim jezikom, u OŠ “Ljubica Radosavljević Nada”, gde sve konce u svojim rukama drži prof. Milena Panić a od nedavno i novi direktor Veroslav Paunović.  Italijanski jezik je dobio neuporedivo veći značaj u školi kada je uspostavljen partnerski odnos sa Srpskom dopunskom školom sa severa Italije. Zasluga za to ide i na račun gradonačelnika Zaječara Boška Ničića. Na video konferenciji, mali Zaječarci izmali su priliku da ćaskaju sa svojim zemljacima iz Italije, ali i da postavljaju pitanja Davoru Štefaneku: Čuli smo koji vam je meč bio najveći, a koja medalja vam je najdraža? Takođe, koliko ste osvojili medalja?

2014. Štefanek: Izdvajam dve medalje, obe su zlatne. Prva je došla 2014. na Svetskom prvenstvu u Taškentu, a druga četiri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Ona iz Taškenta mi je najdraža, jer je trasirala moj šampionski put, a ona iz Rija – najveća. Inače, osvojio sam mnogo medalja. Ipak, ja brojim samo one najveće: imam ih devet u seniorskoj konkurenciji, pored pomenutih zlatnih medalja, osvojio sam još srebro i bronzu na svetskom prvenstvi, a na kontinentalnom – tri srebra i dve bronze; u juniorskoj konkurenciji, još zlato i srebro sa svetskog prvenstva i dve bronzane medalje sa šampionata Evrope.

U Minhenu je lokalna vlast uvela lockdown, i zabranjen je odlazak u škole. Zbog toga se prof. Tatjana Hot, rodom iz Ćuprije, gde su se stvorene trkačke legende Vera Nikolić, Dragan Zdravković i Snežana Pajkić, na video konferenciju uključila sa sinom Nikolom Maričićem i njegovim pitanjem rvačkoj legendi Davoru Štefaneku:  Kakav je osećaj biti među najboljima u svetu, a kakav kad si najbolji u svojoj državi?

1. Štefanek: To je osećaj koji teško može da se opiše. Eto, iako su prošle četiri godine od mog trijumfa na Olimpijskim igrama, ja taj nedifinisani i uzvišeni osećaj još nosim u sebi. Istovremeno, osećaj trijumfa dovodi i do šoka. Ja tri meseca uopšte nisam bio svestan izgleda pobednjičkog postolja. Tek posle tri meseca, gledajući snimak video sam da je u obliku olimpijskih krugova. Toliko je taj šok bio izražen u trenucima dok sam se penjao da primim medalju. Naravno, poseban osećaj budi i saznanje da si najbolji u državi. Tako stičeš mogućnost da budeš njen reprezentativac, da osvajaš medelje na najvećim takmičenjima i da se svira himna tvoje zemlje. Od toga nema veće počasti za mene, baš sbog toga nikada nisam razmišljao da nastupim za reprezentaciju neke druge zemlje već samo za Srbiju.

Davor Štefanek je rođen u Subotici. Iz tog grada poleteo je ka sportskom Olimpu. I uvek, s istom ljubavlju vraća se u Suboticu. Od ove godine, projektu Obrazovni krug / Susretanja pridružila se i OŠ “Jovan Mikić”. Direktorka Marija Milodanović je od samog početka prihvatala obaveze, ali su se one taložile zbog pandemije. Sada, u finišu godine, kada je zadatke poverila prof. Olgici Buljovčić, video konferencija je mogla nesmetano da se održi. na radost svih, i đaka koji se nisu štedeli postavljajući pitanja svom sugrađaninu Davoru Štefaneku: Rekli ste koji vam je meč najdraži, ali zašto? I, kako ste se osećali kad ste posle Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru stigli u Suboticu gde vam je priređen prijem?

1. Štefanek: Najdraža medalja mi je ona iz Taškenta sa Svetskog prvenstva, jer mi je omogućila ulazak u Top 3 rvača sveta. Od nje je počeo moj meteorski uspon… Doček u Subotici je bio veličanstven. Ja na balkonu Gradske kuće, a ispred mene na trgu hiljade Subotičana. Taj osećaj ne mogu da poredim ni sa jednim drugim, jer ti ljudi su se radovali zbog mene, došli su zbog mene, mog uspeha, mog rezultata. To je nešto najlepše što sam doživeo do sada.

Još u januaru, kad nismo verovali da će virus Korona 19 okovati ceo svet, prof. Tatjana Filipović iz Srpske dopunske škole u Hamburgu prilježno je pozivala interesujući se za ovaj grandiozni projekat. I sada, kada su Susretanja doživela svoj procvat i u ovim teškim pandemijskim danima, možda niko nije srećniji od prof. Filipović i njenih đaka. Došli su u tačno zakazano vreme, na svoj regularni čas, i na toliko željenu video konferenciju. Na samom početku, istakli su da je to možda i poslednja prilika za okupljanje, jer i vlasti tog nemačkog grada razmišljaju o totalnom zatvaranju škola. Kovid 19 je opasno pripremio i situacija je više nego dramatična. Ipak, iz Srpske dopunske škole u Hamburgu doprlo je pitanje do velikog šampiona. Džudistu Miloša, đaka profesorke Filipović, interesovale su sličnosti i razlike tog i rvačkog sporta.

1. Štefanek: Ja sam uvek šaljiv kad govorim o džudou, pošto su to dva bratska sporta. Kažem da je to rvanje u pižami. Ponavljam, šalim se! I to je veoma naporan sport, koji ima sličnosti sa rvanjem. Džudistima su šake možda jače, jer se hvataju za kimono, mada, mislim, da smo mi fizički pripremljeniji. Dakle, iako ima sličnosti, to su dva različita borilačka sporta.

Zaposleni u beogradskoj OŠ “Branislav Nušić” su primer svakodnevnog izgaranja u korist svojih učenika. Sarađujemo, evo, treću godinu i rezultati su fantastični. Tom epitetu i te kako doprinosi profesorka francuskog jezika Nevenka Joksimović. Uvek su oko nje živi razgovori, oni koji motivišu i inspirišu. Na ovom susretu, s osmehom na licu, đaci “Nušića” pitali su: Kako izgleda život rvača, konkretno Davora Štefaneka?

1. Štefanek: Veoma surovo. Jer, rvanje je jedan od najtežih sportova. Treninzi su ubitačni. Zbog rvanja, moraš mnogo toga da se odrekneš, a to dovodi do frustracija – na svakom koraku. Ako sve izdržiš, stižu rezultati i medalje. Dakle, život rvača je vraški težak. Evo, ja imam 35 godina, i nisam kod kuće sa sinom, koji me potrebuje a ima samo tri i po godine. Čekam i drugo dete, i umesto da sam s porodicom, ja sam u Senti na pripremama za predstojeće takmičenje. Deca odrastaju bez oca, kao i moj sin. To je vrh odricanja, bez kojih nema uspeha u sportu. I da zaključim u jednoj rečenici – rvanje je jako težak sport. Ostali sportisti kažu za nas da nismo normalni.

Profesorka književnosti Blaženka Trivunčić predano vodi Dopunsku školu na srpskom jeziku u Parizu. Istovremeno je koordinator Ministarstva prosvete za tu zemlju, Italiju i Veliku Britaniju. Pravi je motor razvoja naše škole u Francuskoj, ali i saradnik bez koga ni ovaj projekat ne bi dao dobre rezultate. Zbog pandemije, međutim, i ona i njeni đaci imaju znatna ograničenja. To se videlo i tokom gotovo dvočasa na video konferenciji. Jedine prisutne na predstavljaju svoju školu bile su profesorka i učenica, majka i ćerka, Blaženka i Una, ali s pregršt pitanja. Postavile su, međutim, jedno jedino, više nego zanimljivo: Kakva je ishrana Davora Štefaneka?

1. Štefanek: Volim ovakve iskrene i ljubopitljive razzgovore. Zato ništa ne prikrivam, ne lažem. Kad se takmičenje približi, počinjem da se pridržavam preporučenog jelovnika. Pre toga, jedem sve i svašta. Volim da jedem, i pice i hamburgere…sve, i da pijem koka-kolu, iako mi zbog svega toga trener zamera. Očigledno, nisam rigorozan prema sebi, a samim tim nemam neku striktnu, posebnu ishranu. Vodim računa pred takmičenje, jer ne smem da prebacim određenu kilažu, zbog kategorije u kojoj nastupam.

Somborci su uz Projekat sa dve škole: francuski jezik – OŠ “Avram Mrazović” i nemački – OŠ “Branko Radičević” iz Stapara. U obe škole naši saradnici su dame: direktorke Maja Sekulić i Jelena Milić, odnosno profesorke Biljana Štrbac i Svetlana Orlović. Pitanje za Davora Štefaneka stiglo je od đaka prof. Orlović: Da li vas boli poraz u meču s rođenim bratom?

2006. Štefanek: Ha-ha-ha. To se vrti na društvenim mrežama, on je postavio taj snimak. Da, to je bilo 2006. godine. Nisam ni malo ponosan na to kako sam podneo taj poraz, jer me je savladao rođeni brat i tako prekinuo moju trogodišnju nepobedivost u zemlji. Bilo je to u Kragujevcu, na Prvenstvu države. A zamislite, posle smo se vraćali zajedno u Suboticu, mojim autom. I ja sam još vozio. Tek u Beogradu prepustio sam mu volan i tada smo počeli da se smejemo. Godinu dana me je zafrkavao govoreći da o rvanju više nemam šta da zborim, jer je on prvak ulice.

Na kraju Obrazovnog kruga / Susretanja, usledila je i molba učesnika: “Davore, ostani takav kakav jesi, primer mladima…”

1. Štefanek: Hoću! Zato sam i prihvatio mesto predsednika Sportskog saveza Srbije. Želim da deci što više uključim mu sport, da izgradimo što više sportskih objekata, da se deca što više bave sportom, a ne igricama, telofonom, kompjuterom. To je cilj koji me drži u sportu. I još nešto: Verujte, od Rio de Žaneira i titule olimpijskog šampiona nisam se promenio ni za dlaku, ostao sam isti kakav sam i bio.