Mnogo toga sebi nikad neću oprostiti. I mnogo toga ću pamtiti. Tog petka mi se baš sve zamrsilo, izmešalo i bio sam otelotvorenje katastrofe. Samo sam maštao o osami. Hteo sam još jednom da razgovaram sa sobom, da razlučim da li je naša doskorašnja bliskost ta koja je došla po mene da me dokrajči. Hteo sam, ali nisam mogao. Sve je bilo unapred dogovoreno, svi su me očekivali.
Stigao sam na vreme, iako poslednji od svih zvanica. Vinski podrum imao je boju i ukus starosti, ali ne starosti na izdisaju već one što razgoreva život. Taj vinski podrum me je odmah očarao, kao što su me odavno, valjda otkad znam za sebe, očarali ruski pisci. U toj vinariji, očaraIi su me i ljudi.
Njihova otvorenost, prijatna lica i posvećenost vinu i gostu. I prepustio sam im se.
„Vino je život, istina je u vama“, mada istina kadkad i nije lagodna. Iz vina sam čuo otkucaje svog srca, udaralo je tamno i tiho. Unutarnja teskoba nije mirovala, ali me je sve ostalo polako obuzimalo i činilo zadovoljnim.
Bačkoj sam se oduvek radovao. Majčini potiču iz Titela. Tisa, šajke…koliko sam se samo radovao tim pričama!?U mladićkom uzrastu, zbog jedne žgoljave i poput čaplje dugonoge devojke sa afro frizurom divio sam se Subotici. Mnogo kasnije, na pragu tridesete, i Somboru, zbog pesama o tom gradu koje sam slušao svako veče u beogradskom hotelu „Union“.
Danas je Bačka kopča na mom lančiću životnih ukrasa. O njoj pričam treperavo i sada, zaodenut ukusima mesa, mešane sveže salate i vina. Razgalio sam se, i zanosno pominjem ljubav.
Domaćin, i dakako gazda vinskog podruma, zaiskri svojim kestenjastim pogledom i diže stolovaču visoko iznad svih dvadesetak glava: „Ljubav, ljubav je velika zabluda!“
Tišina. Unutarnje preispitivanje. Svako se bori sa svojim mislima.
Hvatam vlastiti pogled, usmeren je negde u daljinu, kroz debele memljive zidove vinarije, van svakog domašaja. Sve sam udaljeniji od samog sebe, sve manje sebe razumem. Mogu li ja baš takav da odgovorim gazdi, ako je on tu svoju definiciju ljubavi izrekao kao pitanje?
Žena manekenske figure, koja sedi na samom kraju dugačkog stola dijagonalno od mene, ima dugu mrku kosu podignutu u neki oblutak na temenu svoje duguljaste glave, nemirne plačne oči i brz jezik koji otkriva njenu dilemu: „Mislim da je ljubav splet raznolikih osećanja, i ne može se poistovetiti sa ovim ili onim. Zabluda, možda! Čovekova psiha je tako komplikovana, baš neistražena. Ja sam se, često pitala da li pod pojmom ljubavi možemo da podrazumevamo i zaljubljenost?“ – izusti i začuti. Kao da su je tog trena onemeli neki ostaci prošlosti. Te ostatke, vidljive i manje vidljive, vuče svako u sebi. I dama do žene manekenskog izgleda. Odmah je nastavila, da bi ublažila ono što se moglo ublažiti: „Kada se zaljubiš, ništa više ne razumeš. Ne znaš ni ko si ni šta si. Ne pomaže ti ni pamet, ni izgled. Sklon si svakakvim ludorijama. Tek, mnogo kasnije, kada se sve u tebi primiri i dodje na svoje mesto, možeš da sudiš – da li je to bilo baš to, ljubav?“
Razmišljam. Ima tu istine, moji prijatelji, njih dvoje, oboje su u brakovima, i oboje u svojoj skrivenoj ljubavi. Mnoge godine su za njima, mnoge uspomene. Onda se ona zaljubila u nekog trećeg, bar tako tvrdi, ali ne i taj u nju. Ludorija!? Sada je pred mojim prijateljima rupetina, osenčena tragom uspomena.
Žena manekenskog izgleda se u medjuvremenu pribrala. I čim je došlo do zastoja u razgovoru, uskočila je: „Kad zaškripi, mora da dodje do rastanka. U protivnom, to su samo ljubavne zakrpe.“
Bože, koliko čovek ima rastanaka tokom života? Da li svi isto bole? Da li je i sam život jedan produženi rastanak? Tražim još jednu čašu vina, ali niko ne reaguje. Kao da je priča sve smračila i označila fajront, a trebalo bi da je obrnuto. Ljubav. Svi ustaju, odlaze, reči se gase. Rastanak i senke. Nad Somborom već suton. U mojim žilama moja istina, crvena kao voštani pečat prošlosti.
Stevan Kovačević
Napomena: Rastanci su uvek teški, nekad neprebolni. Na Kampu „Sombor 2019“, okupila su se deca iz 10 evropskih zemalja. U subotu 6. jula, usledio je rastanak. Suze su govorile više od reči. Bilo im je baš lepo. U razvit tog poslednjeg zajedničkog jutra, i sam sam se pitao šta je rastanak, koliko rastanaka ima?
Ta pitanja su me dovela do priče VINSKI PODRUM, koja je nastala u somborskom restoranu „Fijaker“.
