Niste odavno dobili pismo, zar ne? Ovu epistolarnu formu koristili su mnogi pisci, a ona svojom sadržinom podrazumeva nešto lično, nešto što smo propustili kroz filtere razmišljanja, što smo pažljivo uobličili u rečenice, nešto što je samo naše.
Moramo priznati da dugo nismo nikom napisali pismo. A pisma su zapravo obeleživači prošlosti.
Dana 13.5.2024. godine nastavnice Aleksandra Cvetković i Samra Pljakić imale su zajednički čas u okviru projekta „Umrežena Srbija“. Dopunska škola na srpskom jeziku Ministarstva prosvete Republike Srbije i Osnovna škola „Bratstvo“ iz Novog Pazara imali su drugi virtuelni susret.
Tema časa je upravo bila vezana za pismo.
Na ovaj korak, da nauče decu šta su nekada značila pisma, navela ih je jedna misao Isidore Sekulić: „Oplemenjivanje čoveka-to ima hiljade stepena, oblika, svrha. Književna kultura to je čitanje, to je knjiga u džepu stalno“.
Književna kultura je i pisanje pisama, ručno, na papiru, to je jedan trag u vremenu koji nestaje. Deci je kroz prezentaciju objašnjeno ukratko da se srpski jezik vremenom menjao. Predočena im je glagoljica gde su i sami dobili mogućnost da napišu svoje ime upravo glagoljicom. Kroz razgovor podsetili smo se termina: pošiljalac, primalac, markica, koverta, itd. I zaključili da se pisma više na žalost ne pišu.
Nastavnice su došle na ideju da deca međusobno razmene adrese i napišu par pisama.
„Podsetite se svog maternjeg jezika. Napišite nekom pismo.“ zaključila je nastavnica Aleksandra Cvetković
Autor teksta:
Aleksandra Cvetković
