Nisam sumnjao u Somborce, ni te 2012. kada su nas prvi put primili u goste, ni sada posle sedam godina kada ih predvodi neki drugi ljudi. Sombor, danas, ima dirigenta za ponos, gradonačelnicu Dušanku Golubović, i orekstar koji je savršeno prati.
Gospođu Golubović sam upoznao pre oko godinu i po dana, na promociji „Obrazovnog kruga“ u Francuskom institutu, kada se do Beograda lomatala po snežnom kjametu od kog bi zazirali i Sibirci samo da bi prisustvovala rađanju tog projekta, u koji je verovala i kome je do danas ostala verna. Ta njena odlučnost i vera u bolje i više brzo nas je povezala i razvila se na više projekata. Deo toga je i upravo završeni Kamp „Sombor 2019“.
Sto dvadeset i osam mališana iz deset zemalja, njihovih pratilaca i organizatora proveli su nezaboravnih devet dana u tom gradu, zelenoj oazi kakva malo gde u Evropi može da se nađe. Lepote Sombora pružene su svakom, kao na tacni. Baš se uživalo na svakom koraku, i pred kućom Laze Kostića ili u njenoj unutrašnjosti gde je sada Muzej grada, i u Županijskom dvoru, i pred Gradskom kućom, u vožnji fijakerom, ili u jednom od brojnih kafića, poslastičarnica ili restorana. Uživalo se i u Domu učenika, koji je bio naša kuća i gde smo se osećali kao svoj na svome. Tu su održavane obrazovne radionice, tu su deca iz daleka postajala braća i sestre, tu se jelo i pevalo… A u dvorištu Doma, i u susednim OŠ „Avram Mrazović“ i Pedagoškog fakulteta, šutirala se lopta, igrao se basket, odbojka, … i trčalo se svako jutro.
Boravak u Somboru je začinio košarkaški velikan Nikola Jokić, svojim prisustvom učinio uspomenu neugasivom za ceo život. U tih pola sata druženja, sjedinio se sa decom, odgovarao na njihova laka i teška pitanja, smeškao se, fotografisao, delio autograme i malim sunarodnicima iz daleka poručio da su ta rana prijateljstva najvrednija i najdugovečnija.
Možda bih tu trebalo da stavim tačku, jer je to nekako i najprirodniji kraj ove priče. Ali, ne mogu. Ne mogu da joj ne pridodam Boru Staničkova, regionalnog ministra prosvete, i Dragana Dodića, direktora Doma učenika. Njih dvojica su bili uz nas sve vreme, izgarali po onoj narodnoj „gde ja okom a ti skokom“. Činili su i nemoguće, da bismo bili zadovoljni. Zbog njih sam tog petka uoči razlaza prihvatio ručak u „Vinskom podrumi“ i riblji paprikaš u „Andrića čardi“.
Zahvaljujem i njima i ostalima, deci najaviše. Ako Bog da, neke ću da vidim i dogodine.
Stevan Kovačević
[images cols=“four“ lightbox=“true“]
[image link=“13551″ image=“13551″]
[image link=“13550″ image=“13550″]
[image link=“13527″ image=“13527″]
[image link=“13525″ image=“13525″]
[image link=“13526″ image=“13526″]
[image link=“13521″ image=“13521″]
[image link=“13495″ image=“13495″]
[image link=“13449″ image=“13449″]
[/images]
