Taj grad sam oduvek voleo, kao i Novopazarci mene. Naš odnos je iskren, pun obostranog poštovanja i razumevanja. U Novom Pazaru sam stekao brojne prijatelje i Srbe i Bošnjake, još od mog prvog dolaska 1976. Da, ta godina se provlači kroz moj život do danas, kao sudbina.
I danas o svemu tome pričam direktoru Matematičkog instituta SANU Zoranu Ognjanoviću, dok neki do zla boga truckavi autobus brodi ka Novom Pazaru. -„Hvala ti“, kažem mu, „što si prihvatio da digitalizuješ kulturno blago tog grada, tog preplitanja raznolikih civilizacija, ostavštinu za pokoljenja.“
Zoran Ognjanović se smeška, dugo se znamo, i on je zadovoljan. Veliki posao, za Srbiju. I Novi Pazar, svakako. I za njegovog preduzimljivog gradonačelnika Nihata Biševca. Da on nije mnogo toga prihvatio, od želja i posla ne bi bilo ništa.
Večeras smo se dvaput čuli sa gospodinom Biševcem, a sutra ćemo drugovati gotovo ceo celcati dan.
Predveče smo ušli u grad i odjurili na bedem, gde su saradnici Matematičkog instituta SANU završavali snimanje početo u petak.
Tu sam zatekao Jasmina, mladog prijatelja. Sunce je gasnulo, ali fotografije su uspele.
Telefon zvoni, sada žurimo „Kod Jakše“. Tu je moj novopazarski tim: Enko, Nusko i Bake. Nedostaje Rile. Juče mu je umrla sestra, sutra ćemo svi na sahranu. Pijemo ramazanski sok od kleke i pričamo o Krosu RTS-a i Djokoviću koji pobedjuje Švarcmana. Ostalo nije za javnost. Sutra se snimanje nastavlja, Novom Pazaru s ljubavlju.
Stevan Kovačević
[images cols=“five“ lightbox=“true“]
[image link=“12432″ image=“12432″]
[image link=“12433″ image=“12433″]
[/images]
[image link=“12432″ image=“12432″]
[image link=“12433″ image=“12433″]
[/images]
