Slobodana Brankovića znam od pamtiveka. Iako smo obojica uvek u poslu i dan nam je odavno prekratak, svaki naš susret se otegne kao gladna godina jer reč sustiže reč, uspomena uspomenu, ideja ideju.
Branković se tek pilio u atletskoj kolevci, kad sam ja bio stub tog istog sporta i te iste nacionalne federacije koju on danas s velikim uspehom predvodi.
Kao atletičar, trkač, Branković je dosegao zvezdane vrhove. I ko zna gde bi se on još uspentrao da nas međunarodna zajednica nije neopravdano kažnjavala, onih crnih devedesetih godina.
Kao direktor Srpskog atletskog saveza, svojom vizijom i činjenjem Branković je nadvisio atletsko nebo. Već sada nadmašio je sve svoje prethodnike, i nezaboravnog Artura Takača. Ako Brankovićev stvaralački opus ne bude prekinut, Takačeve fotelje u Svetskoj atletskoj federaciji i MOK-u mogle bi i njemu da pripadnu.
U međuvremenu, pred Brankovićem su novi izazovi: organizacija Svetskog prvenstva u Beogradskoj areni dogodine, izgradnja Atletskog stadiona i ulazak Srbije u trku za domaćinstvo Evropskog prvenstva.
„Ne zaboravljam ni Kros RTS-a. On je oduvek bio deo mene. Tako će biti i ove godine“, zaključio je direktor SAS-a Slobodan Branković.
Stevan Kovačević
