Bio je rođendan, ponedeljak. Sve je bilo svetlo i vedro, bez oblačka. I prenelo se na taj utorak, sutradan, sve do sumraka. Onda se smračilo, sunce u meni. Ili je to samo druga priča koja nema dodirnih tačaka sa ovom prvom, čistom i pisanom tek šest i po sati boravka u Novom Pazaru. Skoro duplo kraće od puta, tamo i nazad.
Ta četvrtina dana bila je blistava, kao ona kasnije suzdržana suza. Susret sa prijateljima Enkom, Riletom i Jasminom. Množila su se i preplitala kazivanja, uz mantije i kafu skuvanu na užarenom pepelu. Uvek su takvi, iskreni i nasmejani. Vreme leti, žurim. Ostavljam ih s nadom da ću se vratiti, na ćevape.
Na drugoj obali Raške, naspram Hotela “Vrbak” nalazi se Gradska kuća. Dolazim iznenada najavljen, na petnaest minuta. Gradonačelnik je, takođe, moj prijatelj. Nihat, Nino. Bio je bokser, fajter. Još ga se sećam kako je rušio protivnike. A duša, kao pamuk. Ostao je isti, stalno u pokretu – do pobede. Tako je vodio i taj razgovor.
Besim je došao po mene, sa taksijem. Dojevići su na periferiji. Tamo je i stara škola “Rastko Nemanjić Sava”. Sada je preuređena u odeljenje beogradskog Učiteljskog fakulteta, i dato na upravu prof. Šehoviću. Nova osnovna škola je sa ulične strane dvorišta, „Halifa bin Zaid Al Nahjan“. I to je Besimovo delo, možda životno. Ne čudi što je direktor. Sedimo, malo u jednoj, malo u drugoj školi, a onda u etno-restoranu uz ručak. Tu je, opet, i Enko. Teče razgovor… Otkazujem ćevape i najavljenu posetu Nusku. Baš žalim, i on je drugarčina. Ne može se sve postići u četvrtini dana. To shvatam kasnije, u autobusu.
Sumiram utiske, priča dobija svoj obris. S kilometrima, mrak osvaja sumrak. Jedan telefonski poziv iz daleka ubija u meni svu novopazarsku tihost i dragost.
Beograd, “Palas”, sinoć. On ima vremena i za poruke, i za viđenja. Tog dana Besim je i nagovestio mogućnost susreta, iako je bio domaćin grupi od tridesetak Turaka. Nije mogao da se ne javi, da se ne vidimo.Večera je već poodmakla, kad sam ušao u hotelski restoran. Sedeo je sa Salkom i Edinom. I doneo mi je pozivnicu, za Dan Novog Pazara. Čak, dve! Jednu od njega, drugu od Nina. – “Dođi, čekamo te!” Zahvalio sam, a obojica znamo da neću doći. Zbog telefonskog poziva, one kasne večeri.
