Pjera Atića sam upoznao krajem osamdesetih godina prošlog veka u Parizu. Bio je tihi slušač žive polemike koju sam vodio s njegovim ocem, tamošnjim urologom Svetislavom. Jugoslavija se rastakala, svako je imao svoj sud o tome, kao i nas dvojica. Uprkos tome, veoma smo se zbližili. Još kad se ispostavilo da imamo istog prijatelja – dr Dragana Nedeljkovića, slavistu, profesora na univerzitetima u Beogradu, Parizu i Bordou, postali smo baš nerazdvojni sabesednici.
Pjer je blagost nasledio i od majke, Francuskinje, a ljubav prema istoriji i Srbiji od oca. Vremenom je i on postao deo moje svakodnevice. Sportom se bavio rekreativno, uz kasniju suprugu Lori, direktorku „Živanšija“. I uvek je bio sklon iznenađenjima. Te 1992. godine, kada su SR Jugoslaviji uvedene sankcije SB UN, došao je Pjer Atić u Sremsku Mitrovicu da trči na Krosu RTS-a. Prkosio je sankcijama, ali i doprineo (zajedno sa grupom bugarskih i ukrajinskih atletičara) da Kros RTS-a zadrži međunarodni karakter.
Pjer Atić je danas profesor fizike u gimnaziji, u Lionu, ali i te kako prati Kros RTS-a i srpske sportiste. – „Najviše vaterpoliste i Đokovića. Kros je već institucija, voleo bih da moju gimnaziju uključim u ’Obrazovni krug’“, kaže sa osmejkom sreće na licu. Priča mi onomad i kako su njegove kćeri Lusi i Marina provele tri nezaboravne nedelje u selu Skupljen kraj Šapca, odakle potiču Atići, i da su pred povratak plakale, dugo i neutešno. – „Zato ću da im kupim po stan, ovde u Beogradu. Ko zna, možda ćemo jednog dana svi ovde živeti.“ – Mislio sam da je to tek još jedna nostalgična priča. Ali nije. Bio sam svedok. Stanovi su kupljeni, u elitnom delu naše prestonice.
Stevan Kovačević
