Oprhvani pandemijom, naišli smo na trenutak svetlosti. Susret iz snova, za kraj godine, sa rediteljem Stefanom Arsenijevićem, profesorom na FDU u Beogradu. Video konferencija, iz Matematičkog instituta SANU sa našom decom iz Dopunskih škola u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj i njihovim vršnjacima iz redovnih škola u Srbiji, iz Novog Pazara, Zaječara, Subotice, Stapara, Beograda… Susret planiran za 75 trajao je 135 minuta. Deca su imala šta da pitaju, njihova zainteresovanost rasla je svakim trenom.
Susret su otvorili đaci prof. Tatjane Popović iz Srpske dopunske škole u Štutgartu: Da li biste napravili film o vašoj učiteljici?
- Arsenijević: Mnogo sam voleo učiteljicu, ali nisam napravio film o njoj. Iako često pomislim na nju, film joj nisam posvetio. Ali, da je sam, bio bi to film o osobi koja je stroga, ali pravična i koja me je mnogo čemu naučila. I da se učenje isplati, i da vodi dobrome. U tom filmu, deca bi na početku bila malo zbunjena, a na kraju apsolutno zadovoljna.
OŠ „Bratstvo“ iz Novog Pazara predstavljali su učenici prof. Senihe Međedović, a njihovo pitanje je glasilo: Kako ste se odlučili za ovaj posao?
- Arsenijević: Ja sam od najranijeg detinjstva hteo da se bavim filmom. U početku sam maštao da budem glumac, i sećam se kad su me u vrtiću pitali šta želim da budem da sam odgovorio – glumac! Međutim, vremenom sam shvatio da ono što glumac govori i radi jeste delo reditelja. I tada sam odlučio da pređem s druge strane kamere i da se bavim režijom.
Dosta glumacama je inspirisalo da se bavim filmom. Među njima je i Brus Vilis. Eto, tako sam odlučio da budem reditelj.
Dopunsku školu sa severa Italije predvodi prof. Jelena Jovanović: Da li u uloge glumaca sebe?
- Arsenijević: Da, svesno ili nesvesno reditelji uvek ugrade deo sebe u sve likove na filmu, čak i one negativne. Tu se suočavaš i sa svojim strahovima i strepnjama, sa dilemama i dramama. Sve što režiraš, umnogome je deo tvog života.
OŠ „Ljubica Radosavljević Nada“ jedna je od retkih u kojoj se uči italijanski jezik. Njega predaje prof. Milena Panić. Sa svojim đacima, ušla je u susret sa rediteljem Stefanom Arsenijevićem. Pitanje: Koji su vaši omiljeni filmovi, domaći i strani, i, naravno, koji reditelj?
- Arsenijević: To mi je jako teško pitanje, jer gledao sam mnogo različitih filmova i upoznao mnogo reditelja. To pitanje postavili su mi i tokom studija, ali nisam znao odgovor. Ali, ako baš insistirate, danas ću se opredeliti: neka to bude film Skupljači perja Aleksandra Saše Petrovića, a strani – Amarkord, italijanskog reditelja federika Felinija. Kad me pitate za reditelja, mogu reći da je na mene najviše uticao Dzim Dzarmuš.
OŠ „Branko Radičević“ iz Stapara izabrana je na predlog donedavnog načelnika ŠU Sombor Borislava Staničkova. U Susretanja, tim đaka vodi prof. Svetlana Orlović. Pitanje: Šta vas je inspirisalo da postanete reditelj?
- Arsenijević: Ponoviću, kao mali gotovo neprestano sam gledao filmove. Voleo sam ih, iz dubine duše. Kad sam birao profesiju, birao sam ono što volim. Sviđalo mi se da uđem u taj novi, drugačiji svet, da se ustvari i dalje igram, u tom novom svetu. Kad se baviš filmom, ti se i dalje igraš. Konstantno radiš s jednom velikom grupom odraslih, kojima je to posao. Dakle, to je bila moja motivacija, da nikada ne porastem, da se stalno igram.
Dopunsku školu u Hamburgu predvodi prof. Tatjana Filipović. I njeni đaci su imale mnoštvo pitanja, ali su se opredeli za jedno: Koji film im preporučuje Stefan Arsenijević?
- Arsenijević: Amarkord! To je priča o odrastanju, duhovit, klasik. Uživaće te, siguran sam.
Prof. Tatjana Hot je obavestila da se nastava u Minhenu održava online, zbog pandemije. Zato su ona, i njen sin, prenosili pitanja đaka naše dopunske škole: Interesuje nas tema vašeg višestruko nagrađivanog filma Ljubav i drugi zločini, u kome igraju Vuk Kostić i Anica Dobra?
- Arsenijević: I Milena Dravić, takođe. S njom sam imao sreću da radim na tri filma, to je posebna privilegija. Uopšte, mislim da imamo dobre glumce, to je sreća za sve nas reditelje.
U „Zločinima“, Anica Dobra glumi ženu koja nezadovoljna svojim životom želi da ode i počne nešto novo, a da bi to i ostvarila odlučuje se da ukrade veliku sumu novca iz sefa lokalnog mafijaša. Tog dana kad treba da ode i kada se oprašta sa svima oko sebe, iako oni ne znaju da odlazi, desi se da jedan mladić (Vuk Kostić) iz njenog kraja zna za njene planove i izjavljuje joj ljubav. Oni postaju par, kada ona odlučuje ostaje li ili odlazi.
OŠ „Jovan Mikić“ iz Subotice je, takođe, stožer Obrazovnog kruga /Susretanja: Kakav izazov nosi posao reditelja?
- Arsenijević: Svaki dan kada dođete na snimanje, čeka vas oko 100 ljudi koji čekaju zadatak od reditelja. Imate celu jednu armiju ljudi koja na jedan kreativan način radi s vama s idejom da se napravi film. Praveći film, nikad nemate dovoljno vremena. Onda se svi nekako jako žure i gledaju u reditelja, u čoveka koji uvek ima poslednju reč u tom kreativnom smislu. Dakle, meni je najveći izazov da uvek brzo razmišljam, da brzom donosim odluke, ali da sačuvam željeni izgled i uživanje u stavranju tog novog sveta koji bi trebalo da bude zanimljiv gledaocima.
Dopunsku školu na srpskom jeziku u Parizu vodi prof. Blaženka Trivunčić. I tamo je nastava online, ali pitanje nije izostalo: Kako postižete smirenost u radu s ljudima i kako se borite sa stresom?
- Arsenijević: Iskreno rečeno, sve teže se nosim sa stresom. U početku je to izgledalo lako, a sada kad sam stariji sve teže. Ipak, mislim da je ključ svega da radite ono što volite. I, ako zaista volite i verujete u ono što radite, onda ćete naći načina da doprete do ljudi. Istovremeno, stvari se i vežbaju. Što više govorite javno, što više radite s ljudima, to vam je lakše. Dakle, moj savet bi bio da verujete u sebe, a kad osetite tremu, napravite paizu, ili kad treba da pričate pred velikim brojem ljudi, dobar trik je da pronađete među njima nekog ko vam je simpatičan ili kog poznajete i da gledate u njega i, obraćajući mu se, vi se obraćate svima, celoj toj grupi ljudi. Uvek u publici ima nekog ko klima glavu, osmehuje se, i odobrava ono što govorite. Zaboravite na sve, i gledajte u takvog pojedinca.
OŠ „Branislav Nušić“ je od prvog dana u ovom projektu. Đaci prof. francuskoj jezika Nevenke Joksović su već iskusni, pa se nisu libili da pitaju: Kako ste se osećali kad ste dobili svoju prvu nagradu?
- Arsenijević: Hvala Jovana tebi i tvojim drugarima na lepom pitanju. Nagrade uvek imaju dvostruko dejstvo. S jedne strane srećni ste, jer ste svesni da ste uradili dobru stvar, da ste prepoznati, da ste se jako trudili i da to neko sada ceni, razume, voli i uživa u tome…Pošto se ja uvek pitam da li sam dovoljno dobar i talentovan, onda mi je ta prva nagrada jako mnogo značila, jer je potvrdila predispozicije za taj posao. Mada, kada je umetnost u pitanju, uvek će neko misliti da jeste a drugi da niste.
S druge strane, nagrade donose i veliku odgovornost. I da zaključim: i s nagradama i bez njih, bitno je da volite ono što radite.